Make your own free website on Tripod.com
Home
Up
Tomislav Milković
S. Jelić Medaković
Vuk Trnavski
Sreto Bošnjak
Milica Maširević
         Voja Ivković Olgin slika i crta nesmanjenom žestinom već više od dvadeset godina. Strast slikanja (ili glad za slikom) traje i dalje. Ko da mu je svejedno koja je (i kakva) tematska osnova njegovih slika i crteža: da li je to oblik zapamćen iz prvog viđenja u detinjstvu, slika iz snova, slutnja novog sveta, kosmička vizija ili erotski simbol, apstraktni oblik arabeska, izmišljena arhitektura ili fantastična ptica, u svemu tome leži ta nezasita žudnja za crtom, linijom, bojom.

         Međutim, pažljivom oku neće promaći činjenica da se u njegovom crtežu ipak nešto dešava: širi se, uslovno rečeno, u izvesnom smislu repertoar simbola kojima se služi njegova mašta. Oblici žive prirode (cvet, jaje, ptica) izdvajaju se iz amorfnog spleta linija i naseljavaju površine kao novi simboli. S druge strane, dešavaju se pomaci i na planu crtačke veštine: linija je vođena virtuoznom lakoćom i ona sada nije samo granica oblika već deo njegove plastične punoće. Linije se umnožavaju, rastu u gustim spletovima i stvaraju velike kontraste crnog na belom, belog na crnom i crtežu daju prizvuk monumentalnosti. Poetski naslovi ("Nepoznata priča opstanka") samo upućuju na vezu između njegovih pesama i crteža.

Pred slikama kao pred baštom neotkrivenog sveta
istinu umetničke ruke osećam
pozdravljam i buđenju novih vidika predajem.

         Možda bi u tom kontekstu trebalo tražiti i neka objašnjenja za Ivkovićeve slikarske preokupacije. On voli metaforu i simbol i često koristi spontano rađanje slika iz podsvesti kao da slika po nekim od nadrealističkih principa. To posebno važi za crtež. Linija kao da se otima od prepoznatljivog oblika jer potiče iz prostora unutrasnjih viđenja slikara, traži sama sebe, svoju samostalnost, svoju vlastitu lepotu. Ne haje za formu koja nosi poruku pripadnosti stilu i ne želi da nosi odlike trenda. usmerenost je uslovljena vlastitom eruptivnom energijom, ona teče in continuum u čudnim spletovima, grozdovima i površinama, a koje su samo fizički omeđene. Nameće se utisak da bi ta linija rasla, bujala preko svih granica fizičke prostornosti, osvajala beskrajne prostore kosmosa i opet se vraćala u samu sebe, svom izvoru u žudnji slikara za slikom-crtežom.

         Da li će dalji razvoj ovog slikara ići u pravcu daljeg definisanja i pročišćavanja ovakvog, u osnovi simboličnog repertoara ili će njegov likovno - poetski svet krenuti nekim novim nepoznatim putevima mašte, teško je u ovom trenutku reći. No, jedno je sigurno: Ivkovićevi crteži pokazuju sve veću zanatsku sigurnost, bezmalo opasnu lakoću vođenja linije i sposobnost stvaranja većih celina.

Sreto Bošnjak
(iz kataloga za izložbu u Muzeju PTT Beograd
od 03-13. aprila 1990.god.)