Poezija kao takva, useljena u nadahnuće razuma i snagu života uzima pod svoje muzičke tragove prostranstva i reči i dokazuje osećanjima razuma i živim bićima da postoji, da nas uhodi i nudi nam nova nadahnuća.

Ta poezija može se preseliti u boju i sliku. Slika je onda poezija - poezija postaje slika.

Moji zadaci u osećaju za žudnjom slike nisu laki. Naslikati poeziju i snove poezije ili prisutnost slike u boji u snazi poezije. Tako da je suština celog mog zanosa oduševljenja, slikanje poezije iz čega je proizašla poezija slike i slika poezije. Tragovi takvih buđenja su beskrajni. Iz toga proizilazi i način slikanja poezije.

Moja slika završena i ostavljena publici ima simbole, poruke, poeziju, maštu. Tiha i nenametljiva je većina simbola, a mašta na velikim krilima saznanja i oduševljenja sa poezijom ispreda nerazdvojnu nit koja moju ruku samo vodi nepoznatim putevima, da to zabeleži za večnost, za oduševljenje ostalih. Lako se zapaža da su pojedine faze mog stvaranja donele ostvarenja koja, u stvari, znače moju naslikanu poeziju.

Pojedini nazivi mojih crteža otkrivaju šta se njime govori, tematiku i izražajna ostvarenja.

Postoje zamisli o prostorima ravnoteže u prirodi, nadahnuće za postojanje i snagu života koja buja u nicanju semena, u zakonima igre života pod ovim suncem, u snovima o pticama u simbolima nedostižnih oblika, u naseljima koja se grade ili su već postojala u carstvu sunca, ljudima, idili sela, igrama i snovima čovekovih želja.

Zbunjuje me materija i vreme, nebeski prostori i ptice, kuće i selo, ribe i morske dubine, snaga opstanka i tanani osećaj duše za bojama i muzičkim zvukom violine.

Zar biljka i čovek svojom snagom opstanka nije ushićenje za naš razum i buđenje saznanja?

Opredeljenje u slikarstvu.

Uvek mislim, a tako i radim, da je osnovno da umetnik radi onako kako oseća. Stvaram dosta lako, sa oduševljenjem i kako osećam, zamišljam i kako mogu. Ne povodim se za pravcima, školama, pripadnostima, ili bilo kakvim razvrstavanjima. Moje stvaranje nije apstraktno. Mislim da je prilaz izražajnom ostvarenju misaoni, da su to radovi sa suštinom poruke i zamislima koje osećam, i da se u pojedinim radovima odmah ne shvata sadržaj. No, ako se shvati što je u "njemu", što je iza "njega" - "iza toga", onda se sve razume.

Smatram da je to izražavanje koje se nalazi na granici pristupa naive, ali ostvareno mojim pristupom, mojim zamislima i doživljenjo po osećanju trenutka.

Ideja o slici dolazi mi lako. Delovi ili celina slika dođu u osećanje iznenada, celovito ili postpeno. Osnovnu zamisao zadržim, posle dograđujem, oživljavam i ispoljavam suštinu prve zamisli.

Skiciranje slike izuzetno ne podnosim. To nisam voleo i ne činim ni sada, jer me time obuzima neko ograničavanje i sužavanje iskrene zamisli i mašte.

Kada počinjem da radim imam velika krila i snažno oduševljenje sa snagom zamisli na osnovnu ideju i zaboravljam na sve ostalo. U toku rada na slici ideja i ushićenje prelazi u saznanje i formu. Kada je slika završena, izložena je mom sopstvenom prispitivanju i kritici (traženju praznina u prostoru slike, pukotina u ideji žudnje ili nezavršenih celina).

Ubrzo sliku prestajem dalje da anliziram i gledam jer mi njeno prisustvo počinje da smeta. Ta ideja je već osvojena i to što je urađeno već sam prevazišao u svakom pogledu. Onda tražim nove ideje, nove tragove pošetka koji se rađaju. Međutim, dok je rad na slici u toku, detaljno prisustvo preispitivanja i analize je sasvim neophodno, stalno i poželjno, a blagovremeno. Cilj je, u stvari, da osvojim ideju slike bez mnogo promena.

Poslednjih godina obuzet sam izuzetno jakom stvaralačkom snagom i željom da što više osmislim moje ideje i umetničke zamisli u ostvarenom radu (crtežu i slici) pre svega u crtežu koji uporno istražujem i stvaram novim oblikom izražavanja (kakve radove pretstavlja ova izložba 1991. godine).

Želim da ponovim - crtež je za mene velika tajna. Izuzetna mogućnost da se otkrije i najtanajniji osećaj čovekovih zamisli, snova, umetničke preokupacije i prikupljanaj nove snage.