Ako primenimo shvatanje određenih teoretičara na opus Vojislava Ivkovića Olgina da "svaki umetnički ciklus ima svoju primitivnu, svoju zrelu, najvišu, klasičnu i svoju dekadentnu fazu" (kao što, na primer, misli Berenson), onda za dela koja su pred nama možemo reći da pripadaju zrelom periodu njegovog stvaralaštva. Jer, u poređenju sa njegovim prethodnim fazama, u ovoj, sadašnjoj, postiže gotovo potpunu ravnotežu i usklađenost između sadržaja i likovnog postupka kojim taj siže približava posmatraču. Štaviše, u ovoj fazi su jače izražene veze među pojedinačnim delima tako da ciklus deluje kompaktno.

          Do ovakve likovne zrelosti umetnik je došao postupno, postavivši dosta rano određene smernice kojima se njegovo stvaralaštvo kretalo, ne napuštajući i stalno nadograđujući svoju prvobitnu misao. Te smernice vezane su za dve likovne tehnike - crtež i sliku uljanim bojama izvedenu. Posle određenih lutanja, kada je reč o izrazu, pojavio se Olginov rukopis koji je postao njegov zaštitni znak. Takav znak prepoznaje se u delu "Bujanje proleća u XX veku" koje je nastalo pre deset godina, isto kao i u, sada izloženom crtežu "Ptice i njihov svet" urađenom 1998. godine. Ali u ovom drugom crtežu uočljivija je energija poteza, virtuoznost i lakoća arabeske kojom gradi voluminoznost, što doprinosi utisku o likovnoj zrelosti ovog umetnika. Autori koji su ranije pisali o Ivkovićevom stvaralaštvu i kritičari, posebno Sreto Bošnjak, ističući njegovu zanatsku sigurnost i " bezmalo opasnu lakoću vođenja linije" predvideli su, na određen način, ovaj sadašnji zreli period.

          I u izboru tema Ivković je veoma rano svom stvaralaštvu odredio smernice. One su okrenute ka životu, nastanku, rađanju, bujanju, spajanju, rascvetavanju - svemu što predstavlja opstanak žive materije na našoj planeti. Ali ptica, žena i cvet su najčešći oblik te žive materije koji je ovaj umetnik "zatočio" u svoja dela. Tu u Ivkovićevim ostvarenjima oni, kroz asocijativno-apstraktni i nadrealni prosede, postaju univerzalna metafora života. Metafora, koja je zajednički imenitelj i crteža i slika ovog umetnika. Međutim, iako se pojedine kompozicije realizovane uljanim bojama na platnu prvobitno javljaju kao crtež tušem, taj njihov primarni oblik ne predstavlja skicu, već autonomnu, likovno zaokruženu celinu - "totalni crtež" kako bi D. Popović nazvao ovakvo ostvrenje.

          Slike Vojislava Ivkovića u ovoj fazi zrače intenzivnijim koloritom u kome se umetnik isto tako dobro snalazi kao i u predhodnom periodu kada je kompoziciju gradio transparentnim valerskim odnosima, što se može uočiti u nekim delima i na ovoj izložbi. I, ako je u toj ranijoj fazi bilo inspiracije vezane za slikarstvo V. Naumovskog, u ovoj sadašnjoj mogla bi se pronaći izvesna "nota" floralne bujnosti kakva postoji u slikama Carinika Rusoa. Ipak, slike koje su sada pred nama najviše nose Ivkovićev pečat.

          Izloživši ovaj ciklus sada, u poslednjim godinama dvadesetog veka, kada moćne nove tehnologije i umetnost proširenih medija krče neke druge puteve stvaralaštvu, Ivković svojom tematikom i tradicionalnim, vekovima proveravanim tehnikama (crtež i slika) kao da želi da pojača uverenje u vitalnost svog artističkog opredelenja. Kao autodidakt, on je u slikarstvo ušao iz najiskrenije unutrašnje potrebe svog bića da putem likovnih simbola iskaže poetiku koju nosi u sebi (iako to čini i pisanjem poezije). Talentom, upornošću i veštinom, on stalno nadgrađuje svoj likovni svet, za koji će i u narednom veku biti razumevanja i onih ljudi koji će umeti da pročitaju njegove skrivene poruke. Jer, svako umetničko stvaralaštvo "događa se" u krugu koji zatvara polje između tvorca, umetničkog dela i posmatrača. Postojanje mnoštva takvih krugova ne smeta njihovim pojedinačnim egzistencijama. A u kom će se krugu ko naći zavisi od njegovih psihičkih i mentalnih potreba i saznanja.

                                                                Spomenka Jelić Medaković