Make your own free website on Tripod.com
Home
Up
Tomislav Milković
S. Jelić Medaković
Vuk Trnavski
Sreto Bošnjak
Milica Maširević

Olginova kosmička ptica

          Znameniti ruski pisac Ilja Erenburg bio je jedan od retkih poznavalaca likovne umetnosti; dugo je živeo u Parizu i drugovao s mnogim tamošnjim slikarima, a u prvom redu s Matisom i Pikasom. Rekao je jednom prilikom: "O slikama je teško govoriti, sliku treba gledati ... Slika se ne može ispričati."

          Zato ovom prilikom neću govoriti o slikama. Poučen iskustvom Erenburga da je to uzaludan, Sizifov posao, odlučio sam da govorim o samom slikaru. Olginu. O stvaraocu koji se samoobrazovanjem probijao ka cilju. A Lubarda, možda najveći slikar kojeg smo ikad imali na ovom našem podneblju, rekao mi je prilikom jednog susreta: "Ja sam oduvek voleo sam sebi da krčim put; sam da nalazim odgovore na pitanja ... A put koji sami sebi krčimo, nailazeći često na gotovo nepremostive teškoće pouzdanije je od puteva koji nam drugi trasiraju."

          Tako i Olgin. Vojislav Ivković. Redovno se školovao za agronoma; za poziv koji upravo upražnjava, onako kao što to čine njegove kolege po struci bdijući nad svakom plodonosnom voćkom, nad svakim hlebnim zrnom što klija u zemlji ... Ali Olginu se u srce uselila luda ptica koja mu ne da mira!

          Ptica koja se često viđa na njegovim slikama. Ta čudna i čudesna ptica, neviđena na ovoj našoj planeti, dospela je možda iz samog kosmosa, iz onih nedokučivih predela kojima inače Olgin voli da tumara. Eto, nju je slikar uzeo za svoju metaforu.

          Olgin je i pesnik. Često se u katalogu za izložbu, uz uobičajeni tekst, sretne i pokoja njegova pesma; ispovest nastala u časovima bdenja, u onim noćnim časovima koje on provodi u svome likovnom hramu. Selo Zaklopača. Stanište keje je slikar sebi izabrao ili se slučajno, vođen svojim pozivom agronoma ovde obreo, leži nedaleko od gradića imenom Grocka; a on, taj gradić na Dunavu, udaljen tridesetak kilometara od Beograda, ujedno je i centar Male Kalifornije – kako inače nazivaju ovaj čuveni voćarski kraj.

          Proveo sam jedno popodne u slikarevom ateljeu. Sačekao sam ga da se vrati s posla: Pre podne je, rekoh, agronom, a popodne (i često do duboko u noć) – slikar. Ono što sam tom prilikom doživeo ... Da, prethodno valja reći da sam tokom svoje dugogodišnje novinarske karijere, poput na početku citiranog Erenburga, drugovao s mnogim slikarima i vreme provodio u njihovim ateljeima. Međutim, nigde toliko slika i crteža nisam video kao ovde, kod Olgina. Čitava tri sata, kao na ekranu, defilovali su  pred prezasićenim očima radovi mog domaćina. On je neumorno, kao što neumorno i slika, donosio odnekud i pokazivao mi svoja platna i svoje crteže. Već nisam mogao da primam utiske, čula su mi otkazala poslušnost pred ovom lavinom. Otkuda ta energija? – pitao sam se. Ne samo da  se svojom gotovo neshvatljivom plodnošću i svojim "kosmičkim" motivima uzdigne nad samoukom sabraćom, već i da, svojim stvaralaštvom, probije granica i da, sem u zemlji, izlaže u čak u Njujorku ili nekim gradovima Velike Britanije. Da, dok takozvani naivni slikari, samoobrazovani kao i on, do banalnosti islikavaju seosku idilu nabrajajući svaki detalj, svaki list na grani, dotle Olgina privlače kosmički krugovi, crne rupe, i sve ono što u kosmosu, zjapeći, preti čoveku ...

          Eto, toliko o Olginu. Šezdeseta mu je već pred vratima. A to znači da će uskoro agronom istupiti mesto slikaru. Šta će se onda događati u Olginovom ateljeu? Odgovor se naslućuje: granice između dana i noći biće uklonjene slikari ne priznaju nikakave granice u vremenu i prostoru, pa , čak , ni onu biološku.

Vuk Trnavski
(iz kataloga za Izložbu crteža u Grockoj, januara 1995.)