Večernje novosti, jul 1998.

Samouki slikar Vojislav Ivković – Olgin

Iz Grocke u svet

         HLEB ili slika? Za Vojislava Ivkovića – Olgina samoukog slikara i agronoma iz Grocke dilema nikad nije postojala. Podjednakim intenzitetom je, kao samouki slikar "proizvodio" svoje snoviđajne pejzaže a kao agronom se trudio da najbliža okolina Beograda sačuva, što je moguće više, realan izgled zemljoradničkog kraja punog rascvetalih voćki u proleće.

         Priznaje, u slikarstvu je uspešniji i sigurnije razvija svoje ideje. Dok je, kao agronom, svestan činjenice da ljudi neprekidno nagrizaju gročanske njive, kao, da su u potrazi za svežim vazduhom, međutim, sve više grade nezgrapne vikendice kao svedoke svoje materijalne sigurnosti.
         Ovom prilikom, pričaćemo više o slikaru a manje o agronom. Vojislav Ivković – Olgin trenutno osvaja galerije britanskih gradova. Priznaje, da je do centra kulture u Koventriju stigao posredstvom brata, ali i kaže, da se ni u svetu, kao ni kod nas, ne može ništa bez poznanstva i prijatelja. Za ovu izložbu opremio je nekoliko desetina svojih najnovijih crteža – bajki o selu iz serije "bujanje proleća oko Grocke" i na samom otvaranju izložbe našlo se dovoljno zainteresovanih, pa je prodato oko desetak crteža. Dalje će, takođe, na ovoj šetnji po galerijama Engleske, uporno propagirati taj svoj iscrtani san o "baštama iz neotkrivenog sveta" a u svoj slikarski simbolički repertoar u međuvremenu, kod kuće, i dalje ucrtava bašte, upravo one, koje se vide putem od Grocke do Avale.
         Jednom je, Sreto Bošnjak, istaknuti likovni kritičar za Vojislava Ivkovića – Olgina napisao da njegovim životom vlada "izuzetna strast slikanja u kojoj posebno iskazuje ljubav za metaforu i simbole ..."
         - Rođen sam u Suševlju kod Predejana i iz detinjstva se sećam neobičnih žudnji koje bih osetio pri susretu sa  izuzetnim pejzažima Grdeličke klisure, posebno sam se osećao zbunjen s proleća kada se sve razbukti od boja – priča Vojislav Ivković – Olgin.
         - Żivot me je zatim odveo u Skoplje u kome sam diplomirao agronomiju. Ipak, odabrao sam srećan poziv da kasnije ostanem u svom prostoru, da zatim napravim i sudbonosni prvi korak ...
         Taj korak se dogodio 1966. kada je Vojislav Ivković – Olgin počeo da slika. Da onda, kao slikar, ne haje za formom koja bi ga približila nekom, ili, nečijem stilu. Ne mari ni za trendove niti pomodna kretanja u slikarstvu. Jednostavno, baveći se agronomijom, on u isto vreme i stvara nove pejzaže za svoje slike. U sebi sjedinjuje modernu komponentu ekologa koji bi hteo da sačuva beskrajne prostore njiva za hleb i druge useve i kao izvore svojih inspiracija.
         Stvara dosta lako i sa oduševljenjem, kaže o sebi a da je tako,  dokaz su – nekoliko hiljada crteže i oko hiljadu slika. Uvek misli i radi snagom svojih osećanja i, ako je odavno, Ivan Rabuzin stekao pravo na naziv samosvojnog slikara izrazitog izraza, to isto se može reći i za Vojislava Ivkovića – Olgina, on nije slikar naive, nije ni akademski slikar – on je jednostavno "svoj u svome".